Странице

Добродошли на страницу посвећену идеји хришћанске демократије.

субота, 13. јануар 2024.

Душан Достанић: Зашто су демохришћани у кризи?


Фото: EPA-EFE/Filip Singer 
 
Иако опозициона ЦДУ тренутно представља најпопуларнију странку у Немачкој, честе промене лидера указују да је странка запала у идеолошку кризу и да не може јасно да формулише сопствену политику.
 

Према анкетама, опозициона Хришћанско-демократска унија (ЦДУ) представља тренутно најпопуларнију странку у Немачкој. При томе није реч само о анкетама. Избори у Хесену су показали да ЦДУ може имати разлога за оптимизам.

Владајућа коалиција је толико непопуларна да демохришћани не морају много да се труде око бирача. Поскупљења, огромни трошкови енергетске политике, економске тешкоће, невоље са исламистима и мигрантима, бројне афере и ригидна идеолошка политика Зелених представљају теме на које се свака опозициона странка може лако надовезати. Једноставно, догађаји им иду на руку и уколико се нешто не промени – ЦДУ можда може очекивати да ће се после избора вратити на власт.

Иако на први поглед ствари не изгледају лоше – не сме се превидети да је ЦДУ запала у дубоку идентитетску, односно идеолошку кризу – која се неће разрешити ни након евентуалне победе на изборима. Штавише, победа би могла чак представљати и додатну невољу за странку, јер би се могло десити да сви они проблеми који се, за сада, још увек не виде дођу у пуној мери до изражаја једном када странка буде морала да јасно формулише сопствену политику.

 

Утешна награда

 

Наиме, реч је о кризи која траје већ дуго и није тешко пронаћи показатеље који говоре да је стање далеко од доброг. Један од тих индикатора представљају и честе промене лидера. Након повлачења Ангеле Меркел, децембра 2018. године је на чело странке дошла Анегрет Крамп-Каренбауер, која је од 2011-2018. била премијер Сарланда, и од 2019-2021. министар одбране. Она је требало да оличава континуитет са политиком Меркелове. Међутим, Крамп-Каренбауер се на лидерској позицији није дуго задржала. Већ почетком 2021. године одступила је са места шефа странке, и то после лоших резултата на изборима за Европски парламент, односно избора у Тирингији.

Пошто се показало да Крамп-Каренбауер никако није добар кандидат за канцелара – демохришћани су морали да потраже новог првог човека странке. Пронашли су га у Армину Лашету који је био премијер Северне Рајне-Вестфалије. Међутим, ни он није имао много среће. Лашет је странку водио на савезним изборима и после изборног пораза није било друге него да се и он повуче. Био је то тренутак за Фридриха Мерца који води странку од јануара 2022.

 

Бивша немачка канцеларка Ангела Меркел пролази поред лога своје странке, на дан ЦДУ у Немачкој, 23. новембар 2019. (Фото: AFP/Odd Andersen)

 

Уколико су Крамп-Каренбауер и Лашет важили за бледе политичаре и примерне ученике Ангеле Меркел, Мерц је био виђен као неко ко је дошао да продрма ствари. Крамп-Каренбауер није скривала да је њен узор био стари секретар странке, Хејнер Гајслер, односно да је припадала левом крилу ЦДУ. Са друге стране, Мерц је важио за кандидата „деснице” и „конзервативаца” у странци – уколико је таквих тамо још било. Њега је углавном подржавала страначка омладина, као и они који нису са одобравањем гледали на целокупно наслеђе Ангеле Меркел, мада нису били спремни ни да напусте ЦДУ и окрену се некој алтернативи.

Избор Мерца за првог човека и није изгледао као велики тријумф – већ више као утешна награда за труд у ситуацији која није изгледала ружичасто. Наиме, Мерц се за место шефа странке такмичио против Крамп-Каренбауер. У тој борби је пропао, упркос томе што је имао подршку Волфганга Шојблеа, председника Бундестага и утицајног званичника странке још из времена Хелмута Кола. Пораз Мерца није обесхрабрио па је покушао и други пут – што му је донело још један пораз. Истина, Лашет није био осветољубив и желео је да очува јединство странке, па је Мерца уврстио у свој тим. На крају је Мерц постао председник странке из трећег покушаја.

 

Опортунистичка политика

 

Оно што на први поглед може изгледати као типична борба за моћ и утицај унутар једне странке – где се политичари шутирају испод стола у нади да ће осујетити конкуренте – а себе, односно своје симпатизере, довести у први план, заправо осликава дезоријентисаност странке после владавине Ангеле Меркел. Не треба заборавити да су немачки конзервативци још од 1970-их година упозоравали на тренд социјалдемократизације Уније. Неки од њих су подвлачили да ЦДУ никада и није желела да буде десна странка – већ само „омнибус партија центра” (Каспар фон Шренк-Нотцинг). Избегавајући да се постави као фундаментална опозиција левици ЦДУ је још од 1970-их година себе дефинисала као „социјалну, народну странку центра”. У време док је на челу партије стајао Курт-Георг Кизингер, свесно је избегавано да се странка профилише као конзервативна.

Истина, Хелмут Кол је обећавао „духовно-морални заокрет”, односно обнову – али се то у стварности није догодило. Заправо, чак је и Кол ЦДУ видео као странку центра. За конзервативце је, истина, тада још увек било места. Међутим, највише на шта су могли да рачунају било је то да представљају једну од различитих струја унутар странке, да би се временом тај простор сужавао. Политика компромиса са левицом, преузимање туђих тема и губитак јасног профила достигли су врхунац у време владавина Ангеле Меркел. Странка се није либила ни коалиције са социјалдемократама, а није непознато ни да је Меркелова прижељкивала коалицију са Зеленима – што се у случају ЦДУ не може другачије означити него као најчистији пример политике без уверења. Странка која се представља као хришћанска и народњачка на крају је прихватила легализацију истополних бракова.

 

Бивша немачка канцеларка Ангела Меркел гласа након дебате о истополним браковима у Бундестагу, у доњем дому немачког парламента, Берлин, 30. јун 2017. (Фото: Tobias Schwarz /AFP via Getty Images)

 

Ма колико таква опортунистичка политика, која гази све принципе и убеђења, могла краткорочно изгледати употребљиво – њени протагонисти (од Србије до Немачке) морају имати на уму да се помоћу обмана не може вечито владати и да у једном тренутку ствар може да се сломи. Стварност, на крају, увек дође по своје – а народ препозна да им се под лажном фирмом предуго продавала лево-либерална политика. Управо се то догодило у Немачкој. Да су ствари измакле контроли могло се наслутити још пред изборе 2017. Тада је Ангела Меркел у оквиру странке изабрана за кандидата за канцеларско место са резултатом на коме би јој позавиделе и колеге у Северној Кореји. Страначки врх је чврсто стајао иза ње и све је деловало идилично. Међутим, када се Меркел преварила и отишла да разговара са страначким званичницима нижег нивоа – поготово на истоку земље – морала је да се суочи са врло непријатним критикама. Један локални функционер јој је тада без увијања саопштио да је у ЦДУ ушао због Хелмута Кола, али да ће због ње иступити. Странка је 2017. ипак добила изборе, али са падом од преко осам одсто.

Претња иступањем из странке у случају ЦДУ није била тек само празна реч. Одлив незадовољног чланства – па чак и функционера – трајао је већ дуго. Оснивачи Алтернативе за Немачку (АфД) били су махом они којима је досадило да покушавају да поправе ствари унутар станке и да раде на повратку на „стари курс”. Бернд Луке, Александер Гауланд, па и садашњи носилац листе АфД за европске изборе др Максимилијан Кра – сви су они бивши чланови ЦДУ. Гауланд је сведочио о томе како му је у странци стављено до знања да он и његови истомишљеници више нису потребни. Исто важи и за Ерику Штајнбах, која је као посланик у Бундестагу гласала против легализације истополних бракова. Она је дуго година била члан странке и, према њеним речима, лично је била у добрим односима са Ангелом Меркел, али једноставно више није могла да следи политику странке. Алтернатива за Немачку била је одговор на наводно прагматичну политику да „нема алтернативе”. Беспринципијелне технократе и опортунисти сами су створили опозицију са којом сада нису у стању да изађу на крај. После избора са савезних избора 2017. АфД је постала најјача опозициона странка.

 

Случај Ленгсфелд

 

Ни са Фридрихом Мерцом тренд одлазака разочараних конзервативаца се није зауставио. Последњи случај у низу представља Вера Ленгсфелд. Њен пример није без значаја. Наиме, Ленгсфелд је рођена у бившем ДДР-у, где је била активна као борац за грађанска права, те је хапшена због залагања за слободу речи. После уједињења Немачке, сарађивала је са Зеленима и била посланик у Бундестагу, а 1991. протестовала је против Заливског рата. Као борац за грађанска права, посебно се ангажовала по питању обештећења жртава комунистичке диктатуре у Немачкој. Из Зелених је прешла у ЦДУ – али ни то није било без трзавица – па је убрзо постала критичар политике Ангеле Меркел. Поред осталог, исказивала је неслагање са мигрантском политиком, као и са мерама против COVID-19.

Све у свему, Ленгсфелд свакако није типичан „човек деснице”, нити је неко на кога би се могла налепити једна од многих пригодних етикета попут „екстремиста”, „популиста”, „националиста”, „фашиста”. Па ипак, ни за њу у садашњој, обесмишљеној ЦДУ више нема места. Своју одлуку да напусти странку Ленгсфелд је образложила речима да је још од времена Меркелове имала велике замерке на ЦДУ и да се надала да ће се курс кориговати. Међутим, та корекција се, према њеном мишљењу, још увек не да видети. То што је странку напустио и последњи конзервативац – који није спреман да прихвата баш све што страначки врх одлучи – представља тежак ударац за Фридриха Мерца, а речи Вере Ленгсфелд могу се тумачити као критика на његов рачун. У сваком случају, лидер ЦДУ се нашао у деликатном положају.

Наиме, уколико је заиста размишљао да реформише странку поставља се питање са ким је то планирао да учини – ако су људи од интегритета већ или напустили ЦДУ, или су маргинализовани. Случај Ленгсфелд отвара још једно питање које превазилази стање у странци. Изгледа да жена која се борила против тоталитаризма и која се залагала за слободу речи још пре 1989. – када је то са собом повлачило немали ризик – у својим седамдесетим годинама, у оквиру другог политичког система, поново мора да брани елементарна грађанска права попут права на слободу мисли, односно да се одупире мигрантској политици и рестриктивним мерама у време COVID-19 – и то чак насупрот вођама сопствене странке. Да ствар буде компликованија, то је партија која се издаје за демократску и хришћанску. Поглед из ове перспективе не говори ништа добро о стању слободе у Немачкој.

 

Бивша активисткиња за грађанска права ДДР-а, Вера Ленгсфелд, позира поред једног од изборних постера зa главног кандидата Демохришћана (ЦДУ) за савезне изборе у Берлину, на којем су слике бивше немачке канцеларке Ангела Меркел и ње, Немачка, 11. август 2009. (Фото: dpa/picture alliance archive/Alamy Stock Foto)

 

Невољу за Фридриха Мерца, дакле, представља то што очигледно није у стању да одреди јасан курс странке. Наравно, сва кривица се не може свалити искључиво на њега. Оно што је годинама подривано и обесмишљавано не може се поправити тако брзо, чак и када би постојала воља. Међутим, и то представља део проблема. Сва је прилика да Мерц ни сам није сигуран у ком правцу би желео да поведе странку. Са једне стране, постоје његове изјаве да су Зелени главни непријатељ ЦДУ у овој влади. Уколико се има у виду да је реч о странци која даје тон политици немачке владе – Мерцова реч постаје сасвим разумљива. Наравно, реч је о изјави коју су медији у Немачкој дочекали панично, проричући скретање ЦДУ удесно – приближавање АфД-у и објаву рата влади.

Међутим, политику не сачињавају само необавезне изјаве, већ и дела. А на делу је ЦДУ са Зеленима у стабилним коалицијама у једном броју савезних држава. У том контексту, Мерцов покушај да се профилише као конзервативац делује неуверљиво – будући да његова странка већ 20 година прави коалиције са онима које он сада, наводно, види као главне непријатеље странке. Исто тако, Мерц је приметио да су Зелени са својом енергетском и климатском политиком одговорни за поларизацију у немачком друштву. И овде је у питању тачна и сасвим разумљива изјава. Међутим, поново се поставља питање одговорности ЦДУ – који је 16 година фактички водио готово исту енергетску политику – приближавајући се Зеленима. Није ли баш Ангела Меркел одустала од атомске енергије? Као што је познато, Мерц одбија да се јасно дистанцира од наслеђа бившег канцелара.

Такође, уколико су Зелени ти који поларизују друштво, поставља се и питање како Мерц објашњава коалиције на покрајинском нивоу? Занимљиво је приметити да док коалиције са Зеленима ни не спомињу – Мерц и његове страначке колеге не пропуштају прилику да се изјасне против било какве коалиције са Алтернативом за Немачку на било ком нивоу. Све то поново сведочи о дезоријентацији странке, која можда може да профитира од незадовољства грађана садашњом политиком, али која ни сама није сигурна шта би могла да им понуди као алтернативу. Страначка располућеност постаје чак и забавна када се има у виду да иста „центристичка” ЦДУ не одбацује сарадњу са крајњим левичарима око Саре Вагенкнехт – само да би се спречила АфД да учествује у власти.

 

Профитирање на исламу

 

Још један згодан пример нејасног позиционирања представља и покушај ЦДУ да – у светлу догађања у Гази и демонстрација у Немачкој – профитира на теми ислама. Почетком децембра се из ЦДУ чуло упозорење да широкогрудо додељивање немачког држављанства и нови закон о држављанству, који планира влада, отварају врата за формирање једне исламистичке странке, односно за утицај Турске у немачком политичком систему. Није, дакле, ствар само у томе да ће се тиме изменити немачка демографија – већ и бирачка структура. Рачуна се да би чак 2,5 милиона људи тако добило немачки пасош – што се, пре свега, односи на Турке и Сиријце – у чему се види потенцијал за стварање исламистичке странке, при чему у ЦДУ-у сумњају да би та странка представљала немачки огранак Ердоганове странке, која би – узимајући у обзир демографску структуру Немачке – без већих тешкоћа прешла праг од пет одсто.

Са друге стране, изјаве о увођењу шеријатског права у Немачкој – које долазе из странке Зелених – указују на то да се тамо озбиљно рачуна са гласовима исламиста. (ОВДЕ) С тим у вези, не може се избећи питање шта је ЦДУ радила протеклих година и зашто су њени функционери подржавали досадашњу мигрантску политику? И овде није само реч о томе шта је ЦДУ подржавала пре седам година, него шта у још већој мери њени посланици прихватају у Бундестагу. Почетком октобра се у медијима појавила информација да су чланови ЦДУ у буџетском одбору гласали за помоћ оним невладиним организацијама које мигранте са Медитерана доводе у Европу. Осам немачких бродова крстари око обала Африке. Они сакупљају мигранте и онда их превозе до Лампедузе и Сицилије – за шта добијају новац од немачке владе. ЦДУ се због тога у јавности дури, али колегама не жели да квари посао.

 

Присталице турског председника на протесту подршке Реџепу Ердогану у Келну, 31. јул 2016. (Фото: Henning Kaiser/dpa/Alamy)

 

Тиме је поново отворено питање да ли ислам припада Немачкој – што представља још једну у низу потешкоћу за Мерца и његову странку, будући да су управо њихови функционери (Меркел, Шојбле, Кристијан Вулф) били сложни у изјавама да ислам припада Немачкој. Исти тај ЦДУ је нападао АфД и називао их исламофобном странком због простог констатовања чињенице да ислам није део немачке традиције. Појединачни грађани који су муслимани припадају Немачкој – али не и ислам – био је став Алтернативе. По свему судећи, ЦДУ у новом програму жели да дотакне то питање, али не и да заузме консеквентан став. „Муслимани који деле наше вредности припадају Немачкој”, наводи се у документу.

Али и та, блага формулација, изазвала је отпор унутар странке, овога пута код Рупрехта Поленца (Ruprecht Polenz). Тиме је ЦДУ поново испод оног нивоа који захтева садашња ситуација. Страначки врх вероватно рачуна на то да ће и овога пута моћи да анестезира јавност пригодном изјавом – попут оне чувене да је мултикултурализам пропао – а да затим настави даље, као да се ништа није догодило. У светлу приметне исламизације и преузимања читавих четврти у немачким градовима, програмска изјава не изгледа уверљиво, поготово ако се не изјашњава о којим „нашим вредностима” је реч – мимо позивања на општа места попут „правне државе”, „поштовања” или „толеранције”. Мерц и врх странке се надају да би либералним одговорима из 1990-их могли да решавају проблеме данашњег тренутка. Са друге стране, један део станке ни то није спреман да прихвати и још увек прижељкује савезну коалицију са Зеленима.

Укратко, демохришћанска идеја је у Немачкој – као и у Европи – у кризи. Захваљујући сопственим политичарима, демохришћани каскају за догађајима, па чак и када им околности иду наруку они једноставно не успевају да артикулишу став и формулишу сопствену политику. Све што ЦДУ под Мерцом уме да понуди као „заокрет” је необавезна критика Зелених, дурење због последица политике усељавања, или у случају ислама – из нафталина извучено либерално схватање „доминантне културе”, која се базира на универзалном појму људског достојанства, који је до сада служио за блокирање сваке критике ислама, односно криминализацију критике миграционе политике, у чему су, опет, функционери из редова ЦДУ одиграли битну улогу.

 

Др Душан Достанић је сарадник Института за политичке студије. Ексклузивно за Нови Стандард

(Нови Стандард, 20.12.2023)

 

 

недеља, 12. јул 2020.

Да ли ће нови закон o верским заједницама у Црној Гори ограничити слободу вере или уверења?

Посланици Европског хришћанског политичког покрета (ECPM) изразили су забринутост због новог закона о верским заједницама који је у Црној Гори усвојен почетком ове године. У изјави, они позивају владу Црне Горе да се придржава и спроводи препоруке Венецијанске комисије и да се суздржи од употребе насиља над својим грађанима.

Такође је тражено од Европске комисије да пажљиво надгледа рад Владе Црне Горе у погледу слободе вероисповести, јер она представља суштински елемент приступања ЕУ.

Али шта се десило у Црној Гори? Зашто овај нови закон изазива забринутост за слободу вероисповести у Црној Гори? Прочитајте овде анализу мог колеге Лефтериса Калотеракиса.

(Аутор Лефтерис Калотеракис)


Скупштина Црне Горе је 27. децембра 2019. године усвојила закон под називом „Слобода вероисповијести или уверења и правни статус верских заједница“, који је ступио на снагу 8. јануара 2020. Чињеница да је закон који се бави правним признавањем свих признатих верских заједница позитиван је корак за земљу која тежи да постане чланицом Европске уније. Међутим, начин на који је припремљен и усвојен у Парламенту изазива забринутост да власти покушавају да покажу фаворизам према одређеном верском ентитету.

Заиста, Српска православна црква Црне Горе, најстарија верска установа у земљи (чије је седиште у Београду) не одобрава овај закон. Међутим, влада је била вољна да га брзо прогура кроз парламент. Премијер је изјавио да закон „представљa“ последњи корак на историјском путу културне еманципације Црне Горе“. Закон је изгласан у спорној атмосфери. Усвојен је у 3 сата ујутро, након што је 12 чланова опозиције приведено.

Закон је такође испитан током његове припреме од стране Европске комисије за демократију кроз владавину права Савета Европе (Венецијанске комисијe). Комисија је изјавила да је закон „корак напред“ у поређењу с претходним верзијама, али је тражила од владе да настави са консултацијама јавности и различитих верских заједница, констатујући да су већ обављене консултације. Венецијанска комисија као и актери цивилног друштва поставили су неколико питања:

• Прва сврха закона је да регулише регистрацију и правно признавање свих верских заједница у Црној Гори. Нови систем регистрације је прилично компликован и контрадикторан, а чини се да неке његове одредбе дискриминишу Српску православну цркву, истовремено фаворизујући Црногорску православну цркву, верски ентитет који је формиран недавно и који није признат признат од Васељенске  патријаршијe. На пример, од цркава са седиштем у иностранству (као што је случај са Српском православном црквом Црне Горе) тражи се сложенији пут до регистрације. Истовремено, закон каже да регистрација није обавезна (члан 19). Венецијанска комисија поздравила је чињеницу да регистрација није обавезна. Ово је принцип садржан у њиховим смерницама о правној личности верских заједницa -  верска институција не би требало да буде обавезна да тражи правну личностакотонежели. Међутим, они су изразили забринутост због формулације члана 25/3 закона који се односи на регистрацију цркава са седиштем у иностранству. За њих није јасно да ли је употребљени језик имплицитни притисак на Српску православну цркву да се региструју. Остале признате цркве са седиштем у Црној Гори мораће следити једноставнији поступак и биће уписане у евиденцију „постојећих верских заједница“.


• Друга тачка спорења је црквенa имовинa. Уколико се не доставе јасни докази о власништву, држава ће то тражити. Српска православна црква тврди да ова одредба циља и њих и да влада Црне Горе намерава да национализује њихову имовину. С друге стране, власти тврде да је током грађанског рата регистровано неколико имања Српској православној цркви или појединачним црквама без ваљаног законског основа. Венецијанска комисија испитала је аргументе обе стране и истакла да је црногорска држава та која ће одлучити коме припада шта. Међутим, они су тражили од власти да осигурају да црквеним институцијама буде дозвољено да користе имовину која је проглашена државном својином. Иако је влада дала вербално уверавање делегацији Венецијанске комисије да ће то бити учињено оне нису укључиле одговарајуће одредбе. о

• На крају, закон је критикован у две тачке у вези са верским образовањем. Прво, иако је признато право родитеља да школују своју децу у складу са њиховим веровањима, то мора бити учињено уз поштовање „психолошког интегритета детета“ (чл.52) и то само до једанаесте године. Једном када дете има дванаест година, дете одлучује за себе. Друго, ниједна верска заједница или група не може основати верску основну школу (јер је она обавезна и државна).


Верујем да Влада Црне Горе мора да одагна сваки утисак да намерава да неједнако третира Српску православну цркву. Влада савремене европске земље не би требало да показује пристрасност у својим односима са верским заједницама. Маргинализовање цркве која има дубоке историјске корене у земљи неће помоћи Црној Гори да обезбеди своје место у западним институцијама.



Као део преговора о придруживању са ЕУ, Црна Гора ће морати да испуни–између осталог – и одређена мерила која се односе на јачање ефикасне примене и спровођења људских права, уз усклађивање свог правног оквира са правном тековином ЕУ и међународним стандардима о људским правима (поглавље 23 – Правосуђе и темељна права). Ово укључује ефикасну заштиту права на имовину и слободу вероисповести. Наравно, регулисање верских институција у надлежности је Црне Горе, али то треба учинити на инклузиван начин. Претерано насиље, нејасне дефиниције закона и непромишљене изјаве могу погоршати антизападна осећања у земљи.

Стога се морају узети у обзир све препоруке Венецијанске комисије за овај закон. То ће вероватно значити измену тренутног закона након адекватног и транспарентног процеса консултација са свим укљученим заинтересованим странама. Влада се такође мора суздржати од употребе претераног насиља. Коначно, Европска комисија мора пажљиво да прати рад владе Црне Горе у погледу слободе вероисповести, јер она представља суштински елемент процеса приступања ЕУ.

Извор:
http://leovandoesburg.blogspot.com/2020/07/will-new-law-in-montenegro-on-religious.html

Посланици европског парламента објавили Декларацију: Влада да измијени Закон о слободи вјероисповијести

Посланици Европског парламента из реда Европског хришћанског политичког покрета (ЕЦПМ) су 27. јуна у Бриселу објавили Декларацију о црногорском Закону о слободи вјероисповјести. ЕЦПМ је европска политичка партија чије су чланице 22 политичке партије из држава чланица Европске уније и више од тридесет партија, удружења и невладиних организација широм свијета. ЕЦПМ има 4 европска посланика из Холандије, Њемачке и Румуније, а њихови посланици се налазе и у националним парламентима Хрватске, Холандије, Ирске, Италије, Пољске, Румуније и Швајцарске.

Европски хришћански политички покрет је једина европска политичка партија која дјелује као хришћанско-демократска партија у Европи са хришћанско-социјалног гледишта. Основне вриједности ЕЦПМ су Европа у којој се чува људско достојанство, економија која ради за људе и планету, здраве породице и здрави бракови; слобода, безбједност и стабилност; борба против трговине људима, реформа Европске уније усмјерена према потреба грађана и очување хришћанске културе и заоставштине.

У духу универзалних вриједности за које се залажу, европски посланици ЕЦПМ су реаговали на доношење Закона о слободи и вјероисповијести и указали на околности под којима је донијет супротно препорукама Венецијанске комисије, као и спорне тачке по њиховом мишљењу.

Текст декларације интегрално:

Брисел, 27. јун 2020. године – Дана 27. децембра 2019. године, Скупштина Црне Горе усвојила је закон под називом „Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница“, који је ступио на снагу 8. јануара 2020. године.

Овим законом регулишу се два аспекта: регистрација и законско признавање свих вјерских заједница у Црној Гори и имовина и власништво цркве. Нови систем регистрације је прилично компликован и контрадикторан, и чини се да се неким његовим одредбама дискриминише Српска православна црква, док се фаворизује “Црногорска православна цркве”. Друга тачка сукоба је црквена имовина. Уколико се не обезбиједе јасни докази о власништву, држава ће полагати право на њу. Српска православна црква тврди да је таква одредба усмјерена против ње, као и да Влада Црне Горе намјерава да национализује њену имовину.

Овај закон такође је критикован по основу два питања која се тичу вјерске поуке. Прво, иако се признаје право родитеља да врше вјерску поуку свог дјетета у складу са својим вјерским увјерењима, то се мора вршити уз поштовање “психичког интегритета дјетета” (Чл. 52) и само до његове једанаесте године живота. Када дијете напуни дванаест година, оно одлучује за себе. Као друго, ниједној вјерској заједници или скупини није дозвољено да оснује вјерску основну школу.

Европска комисија за демократију кроз право (Венецијанска Комисија) Савјета Европе разматрала је овај закон. Комисија је континуирано наглашавала потребу да Влада одржи јавне расправе са представницима свих вјерских заједница у Црној Гори – процес који је у пракси био ограничен. Такође, обавеза регистрације противна је принципу садржаном у смјерницама Венецијанске Комисије о правном субјективитету вјерских заједница.
Закон је на крају изгласан у спорној атмосфери: током ноћи, док су преставници опозиције и црквени великодостојници ухапшени а демонстранти изазивали нереде на улицама на дан гласања.

Ми, чланови Скупштине Европског хришћанског политичког покрета, тражимо од Владе Црне Горе да поштује и спроведе препоруке Венецијанске комисије, нарочито у погледу коришћења црквене имовине и регистрације вјерских заједница. Уколико је потребно постојећи закон измијенити, ми позивамо Владу да то учини уз поштовање адекватног и транспарентног процеса расправе са свим заинтересованим странама, без исказивања било какве пристрасности.

Такође молимо Владу Црне Горе да се узржи од употребе силе над сопственим грађанима и да његује атмосферу инклузивности и међусобног поштовања у својој интеракцији са вјерским скупинама, а нарочито са Српском православном црквом.

На крају, Европска Комисија треба да пажљиво прати резултате Владе Црне Горе у погледу слободе вјероисповијести, будући да она чини кључни елемент процеса приступања Европској Унији.

Са енглеског: Сузана Ћорсовић


 https://mitropolija.com/2020/07/02/poslanici-evropskog-parlamenta-usvojili-deklaraciju-vlada-da-izmijeni-zakon-o-slobodi-vjeroispovijesti/

среда, 19. фебруар 2020.

Хришћанска уместо либералне слободе

Док француски председник Емануел Макрон покушава да наметне свој ритам и план реформисања Европске уније, Виктор Орбан разрађује своју визију, која је у много чему супротна. Недавно је у Риму на међународној конференцији неоконзервативних интелектуалаца, политичара и професора сажето изнео свој програм за будућност ЕУ, барем централноисточне.
Орбан је, наравно, поновио старе констатације да либералне владе нису успеле да заштите своје грађане и границе и зауставе илегалне миграције. Са друге стране концепта „отворених врата” налазе се хришћанске демократије, а Мађарска је, према речима њеног премијера, управо једна од тих – држава која је изабрала „хришћанску слободу” уместо „либералне слободе”.
Због сасвим супротног приступа либералних демократија у западној Европи и хришћанских демократија у централној и источној Европи – Орбан прогнозира да постоји реална могућност да „за 20 година у цивилизацијском погледу Европа покаже једну слику у западном делу, а сасвим другачију у источном”, што би, како каже, значило да би тешко било одговорити на који начин можемо да сарађујемо ако постанемо толико различити. Орбан је имао на уму да ће либерална демократија створити друштво које ће чинити велика муслиманска заједница, која расте, и хришћанска, која се смањује.
На питање модератора панела да ли овакав став у синергији с политиком наталитета коју спроводи мађарска влада значи да Орбан и Мађарска имају озбиљне и велике амбиције, мађарски премијер је покушао у први мах кратко да одговори да нема потребе да се било ко брине. Када је додатно „притиснут” потпитањем, рекао је да улога коју Мађарска игра у вођењу „борбе против либералног тока није посао за мале земље”, али да се те улоге прихватио „пошто нико други није хтео”. Ипак је изразио наду да ће веће земље, попут Италије или Шпаније, преузети лидерску улогу или им се барем придружити у вођењу борбе.
Орбан настоји да се – уколико „прође” Макронов план реформе ЕУ, који се заснива на некој врсти регионализације Европе на север и југ и запад и централноисточни део – заузме позицију лидера проширене Вишеградске групе.
Мађарски премијер је објаснио да, према његовом мишљењу, постоје два конкурентна погледа на Европу. Један је идентификовао као „федералистички”, који жели да „изгради Европу одозго” и који „не би волео да има суверене државе”. Друга визија, на којој он сам инсистира, јесте оно што он описује као „изградњу Европе од дна”, за коју каже да „поштује национални суверенитет и проналази начин да суверене нације сарађују у проналажењу заједничког интереса Европе нација”. Он описује Мађарску као „хришћанску демократију” и каже да је Мађарска изабрала „хришћанску слободу” уместо „либералне слободе”.
„Либерали подржавају тај процес, јер либерали мисле да је то добро. Не воле хришћанско друштво, не воле идентитет као што га ми разумемо, па сматрају да би нови састав западних друштава пружио лепши живот, бољи живот него што је био у време тзв. хришћанске Европе, стога подржавају тај процес”, закључио је мађарски премијер и додао да његов посао није да уверава друге народе да прихватају различите имиграционе политике, али је изразио наду да друге државе неће покушати да присиле Мађарску да следи исти пут.
Занимљиво је да је Орбан приметио значај „универзалног католичког приступа” у обликовању свог политичког мишљења. Рекао је да у изградњи суверених нација „морамо одолети покушајима изградње империје” и да је „универзални католички приступ” једини који цени и прихвата национални суверенитет.
На конференцији „Национални конзервативизам: Бог, част, отаџбина” Орбан је објаснио и рецепт захваљујући коме функционише национални суверенитет. У Мађарској 75 одсто чине католици, а 25 одсто калвинисти, и они, према Орбановим речима, могу да граде национални суверенитет на хришћанско-демократској основи.

 http://www.politika.rs/scc/clanak/448099/Hriscanska-umesto-liberalne-slobode

Борба за наслеђе у ЦДУ

Аутор: Миша Ђурковић


Оно што се већ дуго наговештавало десило се почетком ове недеље. Анегрет Крамп Каренбауер, коју је Ангела Меркел предвидела за своју наследницу на челу ЦДУ, владе, а де факто и Европске уније, поднела је оставку на место председника странке, након што је најпре најавила да неће бити кандидат за новог канцелара Немачке после редовних избора следеће године. Партија је од њеног доласка на чело доживела низ шамара на регионалним изборима, као и даљи континуирани пад на нивоу федерације. Парадокс је, међутим, да је директан повод за одлазак преседан који се десио са формирањем краткотрајне владе Тирингије. АКК је наиме особа која је требало да странку одведе још више ка левици и да припреми коалицију са Зеленима, по моделу који је недавно испробан у Аустрији. Десило се пак да је под њеном управом локални ЦДУ по први пут направио фактичку коалицију са АФД и подржао члана либерала Томаса Кемериха за место председника владе.

Док мејнстрим медији наричу над „скандалом”, многи сматрају да је ово прерани, али логичан наговештај нечега што ће неумитно морати да се догоди. Политика остракизма АФД-а се све слабије држи. Они су постали релевантан чинилац у немачкој политици, не само због све веће снаге, већ зато што су кроз парламент и алтернативни медијски и интелектуални простор наметнули нова питања и ставове који добијају симпатије и у другим странкама, укључујући и ЦДУ (ЦСУ да и не помињем). Антимигрантска политика, залагање за очување једне немачке културе, противљење левом тоталитаризму на универзитетима, одбрана традиционалне породице јесу идеје са којима се слаже и велики део владајуће странке, иако у пракси следе сасвим другу политику што у коалицији са социјалистима води Меркелова. У АФД-у добро знају да је модел Тирингије једини пут за њихово излажење са маргине и улазак у власт. Отуда се у Бундестагу држе врло пријатељски према партији власти, доводећи их понекад у непријатну ситуацију када аплаудирају одређеним законским предлозима или наступима ЦДУ посланика.

Повлачење АКК са чела странке заправо тек отвара праву борбу за наслеђе. Меркелова има нешто више од годину дана да проба да нађе наследника какав јој одговара и да покуша да га ојача и припреми за преузимање целог њеног бремена. Проблем је што ће у странци имати све јачу струју која будућност странке види у враћању на позиције деснице и није јој неприхватљива идеја о сарадњи са АФД-ом и либералима. Први човек те фракције је правник, обавештајац и бивши шеф Службе за заштиту уставног поретка Ханс-Георг Масен.

Доста посланика из АФД-а, али и неке значајне немачке интелектуалце што их подржавају имао сам прилике да сретнем прошле недеље на веома занимљивој међународној конференцији одржаној у Риму. Био је то скуп из серијала о конзервативном национализму чију је највећу политичку звезду представљао Виктор Орбан, овог пута у улози човека што објашњава своје идеолошке ставове и начин на који их је могуће реализовати. Било је ту још политичара, али су занимљивија били неки од најатрактивнијих делатника на интелектуалној сцени. Рецимо, Даглас Мареј, један од главних интелектуалних промотора тек реализованог брегзита, и пре свега израелски мислилац Јорам Хазони  чија је прошлогодишња књига „Врлина национализма” постала прави манифест око кога се овај нови покрет окупља.

Хазони, који је добио бројне награде прошле године, у свом делу је захватио једну изражену практичну потребу да се нова политика ресуверенизације интелектуално оправда и легитимише. Од брегзита преко Трамповог изолационизма, до политика земаља Вишеградске групе, али и многих других чији политички утицај расте, постоји јасна потреба да се поново контролише сопствена судбина и да се преиспита модел какав је Брисел у Европи покушавао да универзализује и свима наметне. Ова нарација постајаће све занимљивија и народима такозваног западног Балкана којима се отворено поручује да питање европских интеграција до даљњег треба да оставе по страни, јер сама Европска унија има сопствене прилично велике проблеме.

Дакле, и у самој Немачкој, али и у владајућој партији отвориће се питање о томе шта је интерес државе и у ком правцу она треба да иде. Меркелова је за ових петнаест година на власти промовисала модел европске Немачке и немачке Европе, са отвореним вратима за имиграцију са свих страна. Није незамисливо да и у самој ЦДУ ојачају снаге које би будућност Немачке виделе у ресуверенизацији и већем вођењу рачуна о сопственом интересу и решавању својих, а не више европских проблема. Систем вредности и демографија гледано из те перспективе налазе се на првом месту.

Аутор: Миша Ђурковић
Научни саветник Института за европске студије


 http://www.politika.rs/scc/clanak/447809/Pogledi/Borba-za-naslede-u-CDU?fbclid=IwAR2tAro7I01avMnxbQKiwjswII0uhiBw_Dl9kZYnnzD3ASvkoJRGxmmsFKQ

среда, 27. март 2019.

Европски народњаци неће са Орбаном

Европска народна партија (ЕПП) је из чланства суспендовала Фидес, странку мађарског премијера Виктора Орбана. За суспензију гласало је 190, а против су била само три члана најјаче европске политичке групације. Орбан поручује да ће Фидес сам суспендовати своје чланство у тој групи. 

 "Фидес је након данашњег гласања чланова ЕПП суспендован одмах, до даљег", навео је председник ЕПП Жозеф Дол на Твитеру.


Дол је након данашњег састанка скупштине ЕПП навео да се суспензија односи на присуство партије Фидес на страначким састанцима, као и на право гласа односно предлагање кандидата за позиције које припадају ЕПП.
До изгласавања суспензије Фидеса унутар Европске народне партије дошло је после сукоба Орбана са председником Европске комисије Жан Клодом Јункером, такође чланом ЕПП, око миграционе политике.
Истовремено у ЕУ и Европском парламенту већ више година постоји и забринутост због поштовања владавине права у Мађарској, коју предводе премијер Виктор Орбан и његова странка.
Европска народна странка (ЕПП) окупља хришћанско-демократске и конзервативне странке у Европској унији.
Фидес је раније претио да ће напустити ЕПП уколико буде суспендован.


Извор:  http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/3460284/evropski-narodnjaci-nece-sa-orbanom.html

четвртак, 21. март 2019.

Орбанов одговор на санкције ЕУ или манифест одбране хришћанске Европе

Виктор Орбан: Формулисао сам пет теза за јачање средње Европе. Прва је да свака средњеевропска земља има право да брани хришћанску културу и има право да одбије идеологију мултикулуризма. Друга теза је да свака земља има право да брани традиционални породични модел, има право да нагласи да свако дете има право на једну маму и једног тату.

Трећа теза гласи овако, да свака средњоевропска земља има право да брани, са гледишта народне стратегије, важне економске секторе и тржиште. Четврта теза гласи овако, да свака земља има право да брани своје државне границе и да одбије да прима имигранте. Пета теза следствено тврди да свака европска земља има право да у најосновнијим питањима истраје на принципу „народ одлучује“ и у Европској унији то право не сме бити одузето.

Ми средњоевропљани устрајавамо у томе да живот постоји и изван глобализма који није једини могући пут, средњоевропски пут је алијанса слободних народа. То је задатак који превазилази Kарпатску котлину, то је мисија коју имамо пред собом.

Драги пријатељи, када би настала ситуација у којој би свака земља имала 10% и више муслиманске популације, а знамо да она никада не би гласала за странке хришћанске деснице и када томе придодате и европске породице које су се одрекле своје хришћанске традиције, победити у Европи на изборима на хришћанским основама било би немогуће. Такође, колективи и заједнице које су посвећене хришћанској традицији били би удаљени од власти. Одлучивање о будућности Европе би се одигравало без њих. Толико мало смо од тога би тај циљ видели и у стварности.

Либерална демократија има алтернативу. Зове се хришћанска демократија. Либерална елита може бити одбачена у корист хришћанско демократске елите. Што се тиче односа хришћанства и политике, постоји низ заблуда у средњој Европи. Укратко, хришћанска демоктатија није промовисање верских елемената врлине. Ниједна држава или влада није надлежна да решава питања проклетства или спаса. Хришћанска политика значи да начини живота који произилазе их хришћанске културе морају бити брањени. Наш задатак није да бранимо елементе врлине, већ начине живота који су из ње произашли: достојанство, породица и народ. Хришћанство не покушава да постане универзално ликвидацијом народа, већ одбраном народа и верских заједница који морају бити ојачани и њима се посветити. То је задатак хришћанске демократије.

Даме и господо, антикомунистичка, хришћанска и националистичка генерација ступа на европску политчку сцену. Пре тридесет година смо говорили да је Европа наша будућност. Сада кажемо, ми смо будућност Европе. Хвала лепо.

Превод са чешког језика
Тони Баранек

 https://www.blogger.com/blogger.g?blogID=6683441127303139275#editor/target=post;postID=416867561021366345